Приказивање постова са ознаком Out and about. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Out and about. Прикажи све постове
субота, 6. јун 2009.
Slika dana
U novoj promotivnoj kampanji za Orangina sokove, glavni lik je medved. O kakvom se medvedu radi, pogledajte na slici, i zaključite sami da li je ovo uopšte medved.
уторак, 26. мај 2009.
Svetsko prvenstvo najlepših brkova i brada '09
Brk do brka i poneka brada i tako njih 300 iz 11 različitih zemalja, koliko ih je učestvovalo na devetom Svetskom prvenstvu najlepših brkova i brada. Možda zvuči smešno, ali ovo pravo svetsko takmičenje, koje se održava na svake dve godine, ima svoj kontinuitet i zavidan broj posetilaca iz celog sveta.
Tako su se najlepše, najduže i najekstravagantnije "dlakave frizure" okupile i juče u gradu Ankorejdžu na Aljasci kako bi proglasili najlepše. Nakon nekoliko krugova procene, odabrano je 18 pobednika u isto toliko kategorija, od prefinjenih, muževnih brkova, preko gustih, dugačkih brada pa do slobodnog stila. Fil Olsen, osnivač i kapetan "bradatog tima" Sjedinjenih Američkih Država izjavio je: "Bila je ovo sjajna godina za brade i zaliske. Konkurencija je bila zaista jaka".
петак, 15. мај 2009.
Woofovizija™
Kao što verovatno znate, pobednik 54. Evrovizije je dvadesetčetvorogodišnji Norvežanin, Aleksandar Ribak sa pesmom "Fairytale". O kvalitetu same pesme i o tome da li je trebala da pobedi, nećemo govoriti zato što nas isključivo zanima vufoća™ (for the record, Medonje su izmislile ovaj termin :oD) učesnika ovogodišnje Evrovizije.
Da budemo iskreni, ponuda i nije bila neka, tako da bi titulu najvuf™ delegacije sigurno ponela Srbija na čelu sa Markom Konom.
Naš izbor:
3. Violončelista slovenačke grupe Quartissimo, Samo Dervišić (drugi sleva).
2. Intars Busulis, predstavnik Letonije, koji nažalost nije uspeo da se plasira u finale.
1. Prateći vokal i igrač Marka Kona, Igor Knežević (prvi sleva).
Podsetite se i kako je izgledao nastup naših predstavnika u drugom polufinalu:
Da budemo iskreni, ponuda i nije bila neka, tako da bi titulu najvuf™ delegacije sigurno ponela Srbija na čelu sa Markom Konom.
Naš izbor:
3. Violončelista slovenačke grupe Quartissimo, Samo Dervišić (drugi sleva).
2. Intars Busulis, predstavnik Letonije, koji nažalost nije uspeo da se plasira u finale.
1. Prateći vokal i igrač Marka Kona, Igor Knežević (prvi sleva).
Podsetite se i kako je izgledao nastup naših predstavnika u drugom polufinalu:
четвртак, 14. мај 2009.
Četvrtina Srba bi tukla homoseksualce
Stepen homofobije u Srbiji i dalje je visok - čak četvrtina stanovništva podržava nasilje prema pripadnicima te manjine, ocenjeno je na predstavljanju knjige "Biti gej u Srbiji" novinarke Lidije Obradović.
Psiholog Žarko Trebješanin naveo je da čak tri četvrtine ljudi u Srbiji smatra da je homoseksualnost bolest koju treba lečiti.
"Naravno, to lečenje često se završava nasiljem nad homoseksualcima i pozivom da se očisti Srbija", rekao je Trebješanin i dodao da takav stav zastupa 25 odsto populacije, što je "visok stepen homofobije".
On je izrazio bojazan da će agresija prema homoseksualcima rasti, kako ekonomska kriza bude odmicala, jer će se u ljudima gomilati nezadovoljstvo pa će tražiti "žrtvenog jarca" prema kojem će ispoljavati bes.
Trebješanin je ukazao i na opasnost stigmatizacije homoseksualaca, navodeći da ona obično vodi u drugu fazu - diskriminaciju i sagregaciju, a ova u treću - istrebljenje.
Na homofobiju, kako tvrdi, utiču svi faktori - zatvoreno društvo, porodica, škola, mediji, knjige i filmovi odakle se crpe stereotipi.
Uz ocenu da nivo tolerancije u Srbiji mora da se poveća, Trebješanin je naveo da iako su homoseksualci u manjini, i oni umeju da prave greške kao i većina.
On je objasnio da kao što homoseksualci ne žele da im se upućuju pogrdne reči, tako ni pripadnici većine ne vole da im se lepe etikete da su autoritarne ličnosti i slično.
"Potreban je strpljiv rad. Ne možete ljudima gurati prst u oko, jer time ne postižete ništa", poručio je Trebješanin.
Dodao je da ljudi koji imaju predrasude prema homoseksualcima često imaju "neke latentne sklonosti".
Profesor Ratko Božović kazao je da se manjine u Srbiji, poput homoseksualaca, doživljavaju kao remetilački faktor, ali i da se često dešava da oni ispoljavaju agresiju prema većini, zato što su frustirani jer moraju da se kriju.
Osvrćući se na najavu da će ovog leta u Beogradu biti održana "Parada ponosa", Božović je kazao da ne očekuje nasilje kakvo se dogodilo na prvoj i do sada poslednjoj takvoj manifestaciji 2001. godine.
"Mislim da više nasilja neće biti, opametili smo se", dodao je on.
Ideja za knjigu potekla je od teksta "Biti gej u Srbiji", koji je autorka teksta i knjige, novinarka Lidija Obradović, objavila u magazinu "Prestup" u septembru 2008, navodeći da prema procenama gej i lezbejskih udruženja u Srbiji živi između 600.000 i 700.000 ljudi okrenutih istom polu.
Podaci o stepenu homofobije u Srbiji, predstavljeni na današnjoj konferenciji za novinare, rezultati su istraživanja CeSID i Gej strejt alijanse iz 2008. godine, a prema rečima autorke, u velikoj meri se poklapaju sa istraživanjima iz 2001. godine, što znači da je stepen homofobije u Srbiji i dalje visok.
U knjizi su objavljene ispovesti homoseksualaca različite starosti i socijalne strukture, kao i autorski tekstovi Božovića, teatrologa Jovana Ćirilova i ministra za ljudska prava Svetozara Čiplića.
Knjiga je predstavljena novinarima uoči 17. maja, Međunarodnog dana borbe protiv homofobije.
Izvor: Novinska agencija Beta
Psiholog Žarko Trebješanin naveo je da čak tri četvrtine ljudi u Srbiji smatra da je homoseksualnost bolest koju treba lečiti.
"Naravno, to lečenje često se završava nasiljem nad homoseksualcima i pozivom da se očisti Srbija", rekao je Trebješanin i dodao da takav stav zastupa 25 odsto populacije, što je "visok stepen homofobije".
On je izrazio bojazan da će agresija prema homoseksualcima rasti, kako ekonomska kriza bude odmicala, jer će se u ljudima gomilati nezadovoljstvo pa će tražiti "žrtvenog jarca" prema kojem će ispoljavati bes.
Trebješanin je ukazao i na opasnost stigmatizacije homoseksualaca, navodeći da ona obično vodi u drugu fazu - diskriminaciju i sagregaciju, a ova u treću - istrebljenje.
Na homofobiju, kako tvrdi, utiču svi faktori - zatvoreno društvo, porodica, škola, mediji, knjige i filmovi odakle se crpe stereotipi.
Uz ocenu da nivo tolerancije u Srbiji mora da se poveća, Trebješanin je naveo da iako su homoseksualci u manjini, i oni umeju da prave greške kao i većina.
On je objasnio da kao što homoseksualci ne žele da im se upućuju pogrdne reči, tako ni pripadnici većine ne vole da im se lepe etikete da su autoritarne ličnosti i slično.
"Potreban je strpljiv rad. Ne možete ljudima gurati prst u oko, jer time ne postižete ništa", poručio je Trebješanin.
Dodao je da ljudi koji imaju predrasude prema homoseksualcima često imaju "neke latentne sklonosti".
Profesor Ratko Božović kazao je da se manjine u Srbiji, poput homoseksualaca, doživljavaju kao remetilački faktor, ali i da se često dešava da oni ispoljavaju agresiju prema većini, zato što su frustirani jer moraju da se kriju.
Osvrćući se na najavu da će ovog leta u Beogradu biti održana "Parada ponosa", Božović je kazao da ne očekuje nasilje kakvo se dogodilo na prvoj i do sada poslednjoj takvoj manifestaciji 2001. godine.
"Mislim da više nasilja neće biti, opametili smo se", dodao je on.
Ideja za knjigu potekla je od teksta "Biti gej u Srbiji", koji je autorka teksta i knjige, novinarka Lidija Obradović, objavila u magazinu "Prestup" u septembru 2008, navodeći da prema procenama gej i lezbejskih udruženja u Srbiji živi između 600.000 i 700.000 ljudi okrenutih istom polu.
Podaci o stepenu homofobije u Srbiji, predstavljeni na današnjoj konferenciji za novinare, rezultati su istraživanja CeSID i Gej strejt alijanse iz 2008. godine, a prema rečima autorke, u velikoj meri se poklapaju sa istraživanjima iz 2001. godine, što znači da je stepen homofobije u Srbiji i dalje visok.
U knjizi su objavljene ispovesti homoseksualaca različite starosti i socijalne strukture, kao i autorski tekstovi Božovića, teatrologa Jovana Ćirilova i ministra za ljudska prava Svetozara Čiplića.
Knjiga je predstavljena novinarima uoči 17. maja, Međunarodnog dana borbe protiv homofobije.
Izvor: Novinska agencija Beta
субота, 14. фебруар 2009.
Srećan vam Dan zaljubljenih!
Tim koji uređuje "Medonje" želi vam srećan Dan zaljubljenih, i želi vam da, ako do sada niste, nađete vašeg ličnog furry valentine-a. :o)
четвртак, 1. јануар 2009.
понедељак, 1. децембар 2008.
Šta naše 'poznate' ličnosti misle o donaciji "Kviriji"
U popularnom reality show-u (?) "Piramida" (nedelja u 18:00, TV Pink),
, četvrta tema bila je donacija lbgt portalu Kvirija (Queeria.com).
Gosti ove "Piramide" bili su Aleksandar Vučić (stranka "Napred, Srbijo"), "glumac" (obratite pažnju na navodnike) Saša Pantić (Kursadžije), i Jelena Karleuša (estradna umetnica :o)).
Da ne bismo dužili, pogledajte šta su oni rekli na navedenu temu:Dakle, prema Sašinom mišljenju, koje, o, tako poštujemo, svrha našeg postojanja je "da se množimo", a u pauzi da odgledamo i neku epizodu Kursadžija.
Simple as that. Kome još trebaju pederi?!
петак, 19. септембар 2008.
Biti gay u Srbiji
Procena je da u Srbiji živi između 600.000 i 700.000 osoba seksualno okrenutih istom polu. Taj prosek od desetak odsto od ukupne populacije uklapa se u svetske trendove, ali za razliku od istinski demokratskog zapadnog sveta biti gej ovde podrazumeva život u getu, brojne oblike diskriminacije i pendrek komunikaciju sa ugroženim „muškarčinama“.
Piše: Lidija Obradović
Izvor: magazin Prestup
edno od retkih istraživanja seksualnih sklonosti koje je obuhvatilo i homoseksualne, urađeno davne 1994, pokazalo je da su svaka treća žena i svaki peti muškarac u Srbiji imali bar jedno homoseksualno iskustvo. Prema procenama gej/lezbo udruženja i stručnjaka koji se bave ovim pitanjem, broj onih koji su trajno okrenuti istom polu kreće se između 600.000 i 700.000. Doda li se tome da je predsednik Boris Tadić, gostujući prošle godine na jednoj stranoj državnoj televiziji, našao za shodno da pomene i seksualnu različitost i toleranciju prema osobama drugačije seksualne orijentacije od njegove, mogao bi se steći utisak da su Srbi rasterećen narod oslobođen predrasuda.
No, to je velika zabluda. Homofobija caruje. a oblici diskriminacije množe se brže nego udruženja koja pokušavaju da odbrane pravo na različitost i na život dostojan čoveka.
Najdrastičniji primer „prevaspitavanja“ domaće homoseksualne populacije bila je prva (i poslednja) gej/lezbo parada 2001. godine, na Međunarodni dan ponosa homoseksualno opredeljenih osoba. Stotinak aktivista našlo se tada u obruču oko hiljadu neistomišljenika, muškaraca koji su bejzbol palicama, uz grubo vređanje, rasturili skup. Povređeno je tridesetak osoba, među kojima se našlo šest maloletnika i dva policajca. Umešali su se i predstavnici crkve. Sveštenik Žarko Gavrilović gej paradu je nazvao „zlom satanskim“ i „nastranošću koju treba osuditi i lečiti“. Tadašnja politička elita ocenila je da se „ništa drugo nije ni moglo očekivati na tadašnjem nivou političke i svake druge kulture“, a tek nekolicina nevladinih organizacija oštro je osudila nasilje.
Od tada, umesto javnih skupova, homoseksualna zajednica svoj dan obeležava konferencijama za štampu, saopštenjima i svođenjem godišnjih računa da li su napravili makar mali pomak u svoju korist.
U zemlji Srbiji to se čini nemogućom misijom.
Istraživanje dnevnog lista „Politika“ i Agencije za ispitivanje javnog mnjenja „Faktor plus“ o odnosu prema homoseksualcima, rađeno 2001, pokazalo je tvrdokornu rigidnost i elementarnu neupućenost u problem. Čak 76 odsto anketiranih ubeđeno je da je reč o bolesti odnosno bolesnim muškarcima i ženama. Da može, svaki drugi ispitanik poslao bi ih na bolničko lečenje i prekinuo bi svaki kontakt sa osobom koja pokazuje sklonosti ka istom polu. Oni nisu poželjni ni kao komšije u stambenim zgradama, a protiv legalizacije homoseksualnih veza je čak 85 odsto građana Srbije. Svaki četvrti anketirani smatra da javne skupove seksualnih „izroda“ ne samo da treba zabraniti već i da homoseksualce i lezbijke treba proterati iz Srbije, podržavajući i nasilje koje je ispoljeno na gej/lezbo paradi iste godine.
Izopšteni iz socijalne sredine, često i iz porodice, svi oni koji su spremni da javno deklarišu svoje seksualno opredeljenje gotovo na svakom koraku doživljavaju neprijatnosti. Repertoar diskriminacije je širok.
Kako je na svom sajtu objavila Gej-strejt alijansa, dvojici homoseksualaca prošlog leta nije dozvoljeno da dobrovoljno daju krv. Kada su, pre davanja, popunili upitnik u kojem ne postoje pitanja o rizičnom seksualnom ponašanju, ali zato ima onih koji se direktno tiču seksualne orijentacije davaoca, doktorka im je rekla da spadaju u rizičnu grupu i da je lekarima izričito zabranjeno uzimanje krvi od homoseksualaca. Takav je nalog dala načelnica Instituta za transfuziju krvi Srbije, kršeći time sva etička načela i pravila lekarske profesije, zakone Srbije, međunarodno pravo i stručni stav Svetske zdravstvene organizacije. Naime, ova globalno referentna ustanova je još pre 16 godina ukinula koncept rizičnih grupa i uvela standard rizičnog seksualnog ponašanja, bez ulaženja u prirodu tog odnosa.
Ove slučajeve diskriminacije koji nisu usamljeni Alijansa je prijavila Ministarstvu zdravlja, između ostalog i zbog toga što Institut za transfuziju krvi Srbije neovlašćeno prikuplja podatke i pravi evidenciju lezbijki, homoseksualaca i biseksualaca, kršeći jedno od osnovnih ljudskih prava – pravo na privatnost. Reakcija Ministarstva je izostala.
Grupa za lezbijska ljudska prava „Labris“ tražila je zaštitu Svetske zdravstvene organizacije, jer se Srpsko lekarsko društvo godinama opiralo da zvanično potvrdi višedecenijski stav ove institucije da homoseksualnost nije bolest. Etički komitet SLD pismeno im je objasnio da to ne mogu da učine, jer „postoje mnoge kontroverze koje se odnose na ovaj problem, kako u medicini, tako i društvu“. Tek nedavno Srpsko lekarsko društvo je promenio svoj stav.
Udruženje za promociju ljudskih prava seksualno različitih „Prajd“ javno je progovorilo o slučaju mladića koji nije mogao da se upiše u četvrti razred srednje škole, jer se saznalo da je gej kada je direktorka škole insistirala da joj kaže zašto se odselio iz roditeljskog doma. Mladić je iz kuće izbačen, a u školu se upisao tek posle intervencije visokog komesara za ljudska prava Ujedinjenih nacija. Do tada su i dotična škola i Ministarstvo prosvete ostali gluvi i nemi na buku koju je ovim povodom gej zajednica podigla u medijima.
Jedan od aktivista „Kvirije“, organizacije koja se bavi pitanjima i afirmacijom prava i kulture seksualnih manjina, nije mogao u bolnici da obiđe svog partnera jer je to pravo po zakonu omogućeno samo članovima porodice, bračnim i vanbračnim partnerima. On se nije uklopio ni u jednu od kategorija. Analogno ovome, „Kvirija“ navodi i da homoseksualni parovi, budući da im nije omogućeno da se venčavaju, ne mogu ni zajednički da konkurišu za stambene kredite, niti da koriste bilo koja druga prava koja proističu iz zakona o braku i porodici.
Budući da su i mediji homofobični, često skloni da objavljuju tekstove pune netolerancije i govora mržnje, pravo na različitost nije lako braniti ni pred sudovima jer, kako svedoče aktivisti „Prajda“, teško dobijaju i pravnu pomoć od etabliranih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Uz njih je jedino Helsinški odbor koji zastupa homoseksualce i lezbijke pred sudovima u Srbiji.
A kada je Centar za promociju prava seksualnih manjina „Gayten“ namerio da iznajmi nekoliko bilborda u Beogradu za promociju svoje kampanje „Zajedno različiti“, bez namere da propagira homoseksualizam, agencija u čijem su vlasništvu ovi oglasni mediji odbila je saradnju, ne želeći da se njihovo ime dovodi u bilo kakvu vezu sa lezbijkama i homoseksualcima.
Da ta veza nije poželjna, iskusile su političke partije koje su bile spremne da podrže seksualnu različitost. Socijaldemokratska unija i Liga socijaldemokrata Vojvodine jedine u svojim programima govore o zaštiti prava seksualnih manjina, a SDU je jedina stranka koja je 2001. godine izašla sa predlogom zakonskog regulisanja zajednice života osoba istog pola. Javnost je bila zgrožena, stranka je žigosana kao „pederska“, kao i njen lider Žarko Korać.
Pomenuti primeri ogoljene diskriminacije i homofobije samo su vrh ledenog brega. Gotovo da nema pripadnika seksualnih manjina koji na svojoj koži nije doživeo niz neprijatnosti u susretu sa institucijama, socijalnim okruženjem i porodicom.
Kako svedoči Minja Erić, psihoanalitičar i terapeut, malo je roditelja koji prihvataju svoje seksualno „obeleženo“ dete i pružaju mu podršku, bez obzira na to kako se intimno osećali. Ima i neodlučnih koji ne znaju kako da se postave, pa je i njima potrebna psihološka pomoć. Ali najčešće očevi nisu u stanju da prihvate sinovljevu homoseksualnost i neretko izjavljuju tokom psihoterapeutskih seansi da će pre ubiti i sebe i dete nego da to prihvate.
Fizička nesigurnost dominantno je osećanje, ali i jedan od najvećih problema pripadnika seksualnih manjina u Srbiji. Brutalni, ničim ne izazvani nasrtaji na homoseksualce i lezbijke su česti. Žrtve se nerado obraćaju policiji za pomoć, iz straha od otkrivanja sopstvene seksualnosti, što bi im donelo dodatne probleme. Nekažnjeno nasilje tako dobija društveni legitimitet.
Istraživanje o diskriminaciji seksualnih manjina, urađeno pre tri godine pod okriljem nekoliko gej/lezbo organizacija, pokazalo je da je dve trećine homoseksualaca i lezbijki doživelo nasilje zbog svoje seksualne orijentacije. Ono koje je imalo elemente egzistencijalne ugroženosti iskusilo je 24 odsto ispitanika, a većina njih život je nastavila bez podrške porodice koja ih je odbacila, uskratila im materijalnu podršku i izbacila ih iz doma.
Osim porodice, najžešći protivnici homoseksualaca su desničarske, neonacističke i paracrkvene grupe za koje se pretpostavlja da u okviru svojih kompaktnih sredina kao zmija noge skrivaju sopstvene homoseksualne sklonosti ili otvorenu homoseksualnost. U spoljnom svetu štite se agresivnošću prema sebi sličnima jer bilo je i biće – napad je najbolja odbrana.
Kako navodi nedeljnik „Vreme“, uzroci homofobije i agresivnog odnosa prema seksualnim manjinama su raznoliki. Neki stručnjaci ih vide u neznanju iz kojeg proističu i predrasude, drugi u nesvesno prihvaćenim stereotipima. Psihoanalitičari su skloni da razlog svedu na onu narodnu „svako se češe tamo gde ga svrbi“, objašnjavajući netoleranciju samoodbranom od osećanja sopstvenih slabih tačaka, odnosno latentnog homoseksualizma. Ima i mišljenja da je muška homoseksualnost i u prošlosti i danas proganjana ne zbog verovanja u njenu patologiju već zbog tradicionalnog povezivanja sa ženskim osobinama koje ispoljava gej populacija.
Dominantne su empatija, nenasilje, pacifizam, altruizam – istorijski i kulturološki tretirane kao manje vredne, otuda i potiskivane kao nepoželjne kod muškaraca, moćnih i dominantnih nosilaca svih društvenih zbivanja.
Minja Erić je već godinama zagovornik stava da gej populacija mora da ima svoja prava, ista kao i svi drugi ljudi. Zbog institucionalog i vaninstitucionalnog odbijanja društva da ih socijalno i zakonski integriše u svoj korpus, postoji stalni antagonizam. Napetost koja se stvara i održava često prerasta u političko pitanje nedostatka demokratičnosti i uskraćivanja osnovnih ljudskih prava. Uz to, društveni stavovi u patrijarhalnom društvu teško se i sporo menjaju. Ali, po njenom sudu, nade ima, jer sudeći po njenim pacijentima pomaci postoje. No, pitanje je da li ti mali iskoraci mogu da postanu i proces stalnog napredovanja.
I dok se nemala zajednica seksualno izopštenih i obespravljenih nada boljim danima, homofobičnu Srbiju čeka ulazak u Evropsku uniju. Jedna od obaveza je i usvajanje zakona protiv diskriminacije seksualnih manjina. Predlog zakona je sačinjen i kada ga usvoji Vlada, ući će u skupštinsku proceduru.
Kada će se to desiti – ne zna se...
*Ostatak teksta možete pročitati na B92 Blogu
Piše: Lidija Obradović
Izvor: magazin Prestup
edno od retkih istraživanja seksualnih sklonosti koje je obuhvatilo i homoseksualne, urađeno davne 1994, pokazalo je da su svaka treća žena i svaki peti muškarac u Srbiji imali bar jedno homoseksualno iskustvo. Prema procenama gej/lezbo udruženja i stručnjaka koji se bave ovim pitanjem, broj onih koji su trajno okrenuti istom polu kreće se između 600.000 i 700.000. Doda li se tome da je predsednik Boris Tadić, gostujući prošle godine na jednoj stranoj državnoj televiziji, našao za shodno da pomene i seksualnu različitost i toleranciju prema osobama drugačije seksualne orijentacije od njegove, mogao bi se steći utisak da su Srbi rasterećen narod oslobođen predrasuda.
No, to je velika zabluda. Homofobija caruje. a oblici diskriminacije množe se brže nego udruženja koja pokušavaju da odbrane pravo na različitost i na život dostojan čoveka.
Najdrastičniji primer „prevaspitavanja“ domaće homoseksualne populacije bila je prva (i poslednja) gej/lezbo parada 2001. godine, na Međunarodni dan ponosa homoseksualno opredeljenih osoba. Stotinak aktivista našlo se tada u obruču oko hiljadu neistomišljenika, muškaraca koji su bejzbol palicama, uz grubo vređanje, rasturili skup. Povređeno je tridesetak osoba, među kojima se našlo šest maloletnika i dva policajca. Umešali su se i predstavnici crkve. Sveštenik Žarko Gavrilović gej paradu je nazvao „zlom satanskim“ i „nastranošću koju treba osuditi i lečiti“. Tadašnja politička elita ocenila je da se „ništa drugo nije ni moglo očekivati na tadašnjem nivou političke i svake druge kulture“, a tek nekolicina nevladinih organizacija oštro je osudila nasilje.
Od tada, umesto javnih skupova, homoseksualna zajednica svoj dan obeležava konferencijama za štampu, saopštenjima i svođenjem godišnjih računa da li su napravili makar mali pomak u svoju korist.
U zemlji Srbiji to se čini nemogućom misijom.
Istraživanje dnevnog lista „Politika“ i Agencije za ispitivanje javnog mnjenja „Faktor plus“ o odnosu prema homoseksualcima, rađeno 2001, pokazalo je tvrdokornu rigidnost i elementarnu neupućenost u problem. Čak 76 odsto anketiranih ubeđeno je da je reč o bolesti odnosno bolesnim muškarcima i ženama. Da može, svaki drugi ispitanik poslao bi ih na bolničko lečenje i prekinuo bi svaki kontakt sa osobom koja pokazuje sklonosti ka istom polu. Oni nisu poželjni ni kao komšije u stambenim zgradama, a protiv legalizacije homoseksualnih veza je čak 85 odsto građana Srbije. Svaki četvrti anketirani smatra da javne skupove seksualnih „izroda“ ne samo da treba zabraniti već i da homoseksualce i lezbijke treba proterati iz Srbije, podržavajući i nasilje koje je ispoljeno na gej/lezbo paradi iste godine.
Izopšteni iz socijalne sredine, često i iz porodice, svi oni koji su spremni da javno deklarišu svoje seksualno opredeljenje gotovo na svakom koraku doživljavaju neprijatnosti. Repertoar diskriminacije je širok.
Kako je na svom sajtu objavila Gej-strejt alijansa, dvojici homoseksualaca prošlog leta nije dozvoljeno da dobrovoljno daju krv. Kada su, pre davanja, popunili upitnik u kojem ne postoje pitanja o rizičnom seksualnom ponašanju, ali zato ima onih koji se direktno tiču seksualne orijentacije davaoca, doktorka im je rekla da spadaju u rizičnu grupu i da je lekarima izričito zabranjeno uzimanje krvi od homoseksualaca. Takav je nalog dala načelnica Instituta za transfuziju krvi Srbije, kršeći time sva etička načela i pravila lekarske profesije, zakone Srbije, međunarodno pravo i stručni stav Svetske zdravstvene organizacije. Naime, ova globalno referentna ustanova je još pre 16 godina ukinula koncept rizičnih grupa i uvela standard rizičnog seksualnog ponašanja, bez ulaženja u prirodu tog odnosa.
Ove slučajeve diskriminacije koji nisu usamljeni Alijansa je prijavila Ministarstvu zdravlja, između ostalog i zbog toga što Institut za transfuziju krvi Srbije neovlašćeno prikuplja podatke i pravi evidenciju lezbijki, homoseksualaca i biseksualaca, kršeći jedno od osnovnih ljudskih prava – pravo na privatnost. Reakcija Ministarstva je izostala.
Grupa za lezbijska ljudska prava „Labris“ tražila je zaštitu Svetske zdravstvene organizacije, jer se Srpsko lekarsko društvo godinama opiralo da zvanično potvrdi višedecenijski stav ove institucije da homoseksualnost nije bolest. Etički komitet SLD pismeno im je objasnio da to ne mogu da učine, jer „postoje mnoge kontroverze koje se odnose na ovaj problem, kako u medicini, tako i društvu“. Tek nedavno Srpsko lekarsko društvo je promenio svoj stav.
Udruženje za promociju ljudskih prava seksualno različitih „Prajd“ javno je progovorilo o slučaju mladića koji nije mogao da se upiše u četvrti razred srednje škole, jer se saznalo da je gej kada je direktorka škole insistirala da joj kaže zašto se odselio iz roditeljskog doma. Mladić je iz kuće izbačen, a u školu se upisao tek posle intervencije visokog komesara za ljudska prava Ujedinjenih nacija. Do tada su i dotična škola i Ministarstvo prosvete ostali gluvi i nemi na buku koju je ovim povodom gej zajednica podigla u medijima.
Jedan od aktivista „Kvirije“, organizacije koja se bavi pitanjima i afirmacijom prava i kulture seksualnih manjina, nije mogao u bolnici da obiđe svog partnera jer je to pravo po zakonu omogućeno samo članovima porodice, bračnim i vanbračnim partnerima. On se nije uklopio ni u jednu od kategorija. Analogno ovome, „Kvirija“ navodi i da homoseksualni parovi, budući da im nije omogućeno da se venčavaju, ne mogu ni zajednički da konkurišu za stambene kredite, niti da koriste bilo koja druga prava koja proističu iz zakona o braku i porodici.
Budući da su i mediji homofobični, često skloni da objavljuju tekstove pune netolerancije i govora mržnje, pravo na različitost nije lako braniti ni pred sudovima jer, kako svedoče aktivisti „Prajda“, teško dobijaju i pravnu pomoć od etabliranih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Uz njih je jedino Helsinški odbor koji zastupa homoseksualce i lezbijke pred sudovima u Srbiji.
A kada je Centar za promociju prava seksualnih manjina „Gayten“ namerio da iznajmi nekoliko bilborda u Beogradu za promociju svoje kampanje „Zajedno različiti“, bez namere da propagira homoseksualizam, agencija u čijem su vlasništvu ovi oglasni mediji odbila je saradnju, ne želeći da se njihovo ime dovodi u bilo kakvu vezu sa lezbijkama i homoseksualcima.
Da ta veza nije poželjna, iskusile su političke partije koje su bile spremne da podrže seksualnu različitost. Socijaldemokratska unija i Liga socijaldemokrata Vojvodine jedine u svojim programima govore o zaštiti prava seksualnih manjina, a SDU je jedina stranka koja je 2001. godine izašla sa predlogom zakonskog regulisanja zajednice života osoba istog pola. Javnost je bila zgrožena, stranka je žigosana kao „pederska“, kao i njen lider Žarko Korać.
Pomenuti primeri ogoljene diskriminacije i homofobije samo su vrh ledenog brega. Gotovo da nema pripadnika seksualnih manjina koji na svojoj koži nije doživeo niz neprijatnosti u susretu sa institucijama, socijalnim okruženjem i porodicom.
Kako svedoči Minja Erić, psihoanalitičar i terapeut, malo je roditelja koji prihvataju svoje seksualno „obeleženo“ dete i pružaju mu podršku, bez obzira na to kako se intimno osećali. Ima i neodlučnih koji ne znaju kako da se postave, pa je i njima potrebna psihološka pomoć. Ali najčešće očevi nisu u stanju da prihvate sinovljevu homoseksualnost i neretko izjavljuju tokom psihoterapeutskih seansi da će pre ubiti i sebe i dete nego da to prihvate.
Fizička nesigurnost dominantno je osećanje, ali i jedan od najvećih problema pripadnika seksualnih manjina u Srbiji. Brutalni, ničim ne izazvani nasrtaji na homoseksualce i lezbijke su česti. Žrtve se nerado obraćaju policiji za pomoć, iz straha od otkrivanja sopstvene seksualnosti, što bi im donelo dodatne probleme. Nekažnjeno nasilje tako dobija društveni legitimitet.
Istraživanje o diskriminaciji seksualnih manjina, urađeno pre tri godine pod okriljem nekoliko gej/lezbo organizacija, pokazalo je da je dve trećine homoseksualaca i lezbijki doživelo nasilje zbog svoje seksualne orijentacije. Ono koje je imalo elemente egzistencijalne ugroženosti iskusilo je 24 odsto ispitanika, a većina njih život je nastavila bez podrške porodice koja ih je odbacila, uskratila im materijalnu podršku i izbacila ih iz doma.
Osim porodice, najžešći protivnici homoseksualaca su desničarske, neonacističke i paracrkvene grupe za koje se pretpostavlja da u okviru svojih kompaktnih sredina kao zmija noge skrivaju sopstvene homoseksualne sklonosti ili otvorenu homoseksualnost. U spoljnom svetu štite se agresivnošću prema sebi sličnima jer bilo je i biće – napad je najbolja odbrana.
Kako navodi nedeljnik „Vreme“, uzroci homofobije i agresivnog odnosa prema seksualnim manjinama su raznoliki. Neki stručnjaci ih vide u neznanju iz kojeg proističu i predrasude, drugi u nesvesno prihvaćenim stereotipima. Psihoanalitičari su skloni da razlog svedu na onu narodnu „svako se češe tamo gde ga svrbi“, objašnjavajući netoleranciju samoodbranom od osećanja sopstvenih slabih tačaka, odnosno latentnog homoseksualizma. Ima i mišljenja da je muška homoseksualnost i u prošlosti i danas proganjana ne zbog verovanja u njenu patologiju već zbog tradicionalnog povezivanja sa ženskim osobinama koje ispoljava gej populacija.
Dominantne su empatija, nenasilje, pacifizam, altruizam – istorijski i kulturološki tretirane kao manje vredne, otuda i potiskivane kao nepoželjne kod muškaraca, moćnih i dominantnih nosilaca svih društvenih zbivanja.
Minja Erić je već godinama zagovornik stava da gej populacija mora da ima svoja prava, ista kao i svi drugi ljudi. Zbog institucionalog i vaninstitucionalnog odbijanja društva da ih socijalno i zakonski integriše u svoj korpus, postoji stalni antagonizam. Napetost koja se stvara i održava često prerasta u političko pitanje nedostatka demokratičnosti i uskraćivanja osnovnih ljudskih prava. Uz to, društveni stavovi u patrijarhalnom društvu teško se i sporo menjaju. Ali, po njenom sudu, nade ima, jer sudeći po njenim pacijentima pomaci postoje. No, pitanje je da li ti mali iskoraci mogu da postanu i proces stalnog napredovanja.
I dok se nemala zajednica seksualno izopštenih i obespravljenih nada boljim danima, homofobičnu Srbiju čeka ulazak u Evropsku uniju. Jedna od obaveza je i usvajanje zakona protiv diskriminacije seksualnih manjina. Predlog zakona je sačinjen i kada ga usvoji Vlada, ući će u skupštinsku proceduru.
Kada će se to desiti – ne zna se...
*Ostatak teksta možete pročitati na B92 Blogu
Пријавите се на:
Постови (Atom)
Постови
